EGZODUS ROMA I UZROCI SEOBA IZ INDIJE

Indija je zemlja stare civilizacije. Najstariji stanovnici bili su Dravidi, čiju kulturu poznajemo uglavnom na osnovu iskopina (Mohendjo Daro). Te islopine nam otkrivaju da su Dravidi bili prvi zemljoradnici u Indiji i da su već u periodu od 6000 do 4000. godine p. n. e. imali znanu kulturu (gradovi, zanati, pismenost). Oko 2000. godine, p. n. e. počeli su sa severa da prodiru osvajači koji su sebe nazivali Arijci (plemeniti, vladajući). Borbe Arijaca i Dravida trajale su duže od hiljadu godina, i završile su se oko 900. p. n. e. porazom Dravida i njihovim povlačenjem na krajnji jug Indije i na Cejlon. O ovim borbama nema pouzdanih istorijskih dokumenata, o njima govore samo legende, sačuvane u arijevskim verskim knjigama, u Vedama, a kasnije u spevovima Mahabharata i Ramajana, pisanim na sanskritu.

U tom periodu ljudi su bili organizovani u plemenske saveze. Ekonomsko snaženje i jačanje kraljevske moći dovode do podele društava na četiri kaste; od kojih prost narod, najniža kasta, treba da služi ostalima. Bogatstvo Indije (začini, zlato, slonova kost, drago kamenje) privlačilo je osvajače još u starom veku. Persijski car Darije I uspeo je oko 516. p. n. e. da osvoji Pandjab, porečje Inda, a Aleksandar Makedonski prodire čak u porečje Ganga (327-325 p. n. e). Prodiranje osvajača dovodi do pokreta protiv stranaca i najzad do ujedinjenja severne Indije u moćno carstvo Magadha (IV. vek p. n. e.). Najvažnije ličnosti prve veće indijske države bili su carevi Čandragupta (321-296 p. n. e.)  i Ašoka ( 273- 232. p. n. e.), čiji je raskošan dvor u prestonici Pataliputri izazivao divljenje savremenika. Niže kaste bile su surovo eksploatisane, pa su zato često podizani ustanci. Otpor naroda prati i pojava i nove religije, budizma, koja negira sisstem kasta, mada on,  kao ni hrišćanstvo, nije ugnjetene pozivao u revolucionarnu borbu već je propovedao pasivnost i podnošenje patnji, obećavajući potlačenima oslobođenje od muke, prestanak patnji posle smrti i utonulost u ništavilo, NIRVANU “.

Indijski vladari brzo su shvatili da budizam nije opasan po poredak, pa su ga neki prihvatili i pomagali, npr. Ašoka. Posle Ašokove smrti (232 p. n. e.) carstvo Magadha se raspalo, pa sve do IV veka nije bilo veće jedinstvene države u Indiji. Nakon raspada carstva Gupta, razjedinjena Indija, vekovima navikavan na pasivnost, nije se mogla odupreti osvajačima, pa je u X veku sultan Avganistana Mahmud od Gaznija (998-1030) osvojio veliki deo Indije. U zemlju prodire islam, a mesto robovlasničkih učvršćuju se feudalni društveni odnosi. Početkom XIII veka severnu Indiju pustoše Mongoli. Naročito je teško stradala od mongolskog kana Tamerlana, krajem XIV, veka kad su uništeni mnogi sistemi za navodnjavanje. Baber, jedan od Tamerlanovih naslednika, osvojio je,  početkom XIV veka, celu severnu Indiju i tada počinje vladavina Mongola koji vladaju Indijom do XIX veka.

Pomenuti događaji omogućuju da se bar u izvesnoj meri naslute uzroci i razlozi što su Romi napustili Indiju. Naime, na osnovu dosada{njih saznanja, moglo bi se reći da je romska zajednica nastala ujedinjavanjem više plemena, različitih dijalekata, pa i rasa. Zajednica je, najverovatnije, ime dobila po Rami, legendarnom junaku epa Ramajana, a njeni pripadnici, različitog kastinskog porekla, postali su ,,Ramina deca”. Kao Ramina deca, ,,Romane ćhave” – Romi su stigli i u evropske zemlje. O tome svedoče zapisi hroničara, naučna istraživanja, umetnička dela, itd.

Kad je Mahmud Gazni zavladao oblastima Pendjab i Sind, zajednica Roma se faktički raspala, i znatan broj plemena našao se izvan Indije, zemlje za koju su, kako svedoče putopisci, postojali različiti nazivi. Romi su je najverovatnije nazivali ,,Baro than”, ,,Velika zemlja”, ili ,,Romani phuv”, ,,Zemlja Roma”, izraz koji susrećemo u nekim legendama i pričama.

Iseljavanju Roma iz Indije doprineli su, svakako, i pohodi drugih vojskovodja-osvajača, naročito Mahmuda iz Gora i Džingis Kana. Plemena koja su ostala u Indiji raspršila su se na sever i jug, o čemu svedoči i to da se i danas sreću u mnogim oblastima Indije.

Na kraju, potrebno je istaći još neke uzroke migracionih pokreta Roma iz njihove postojbine Indije.

Romi su se prvi našli na udaru hunskih hordi koje su, u najezdi sa severa i severoistoka, rušile sve pred sobom. Oni su kao nomadski živalj, bez određenog mesta bitisanja, ubrzano stali da se kreću po predelima Indije i tražeći načine da se spase od totalnog uništenja. Krenuli su prema zapadu. Njih su, zaglušujućom vikom, pratile hunske ratoborne horde, uz pokliče koji su u Romima izazvali strah. A kada su prve grupe krenule u tom pravcu, kao da više nije bilo zaustavljanja, a neprekidno su im se pridruživali i drugi ubogi Indusi.

Ovim istorijskim uzrocima treba dodati i neke druge povode za migracije, koji su, svi zajedno, bili dovoljni da se stvori ogromna neravnoteža i uobliči psihologija bežanja. Takođe, ne treba zanemariti ni klimatske elemente: katastrofalne suše i poplave; periode vlažnog, letnjeg monsuna i period suvog, zimskog monsuna (letrnji monsun vlada od maja do oktobra i duva u smeru jugozapad-severoistok; ovaj vetar dolazi s Indijskog okeana i donosi obilne monsunske kiše; zimski monsun duva od severoistoka ka jugozapadu, sa kopna prema moru, i on je svež i suv).

Ako letnji monsun zakasni samo petnaest dana, nastaju suše koje unište useve, što ta posledica ima glad. Takav slučaj je zabeležen 1943 godine, kada je u ovoj zemlji zbog kašnjenja letnjeg monsuna od gladi umrlo oko 3.500.000 ljudi. Druga elementarna nepogoda su velike poplave u dolinama indijskih reka, do kojih dolazi nakon obilnih monsunskih kiša. Poplave uništavaju useve na ogromnim ravnicama pokraj reka. Obe ove pojave donose pomor usled gladi, i pokreću ljude na migraciju. Poznato je da je i danas, u savremenoj Indiji, prisutno ovo socijalno zlo. Kuga, žuta groznica, bilharzija, dizenterija, epidemije, gastroventerdisa, virus hepatitis, kolera i druge epidemije opasnih bolesti u ovome podneblju večito visokih temperatura, u pojedinim vremenskim periodima uništavale su milione ljudi u Indiji. Svakako da su prvi na udaru stanovnici žive u bednim higijenskim uslovima života, s bednom ishranom što znači da je to najviše pogađalo Rome. Ove bolesti stvarale su, pa i danas stvaraju, veliku paniku među Indusima, te je to jedan od bitnih uzroka migracija u prošlosti, odnosno napuštanja postojbine. Osim toga, u ovoj milionskoj zemlji različitih naroda, još u srednjem veku je došlo, kako je napred rečeno, do jake podele na kaste-klase, koje odlikuju velike razlike u načinu života, položaju u društvu, jeziku, pripadnosti verskim sektama, i druge osobenosti. Zbog toga su nastajali nemiri i me|usobni sukobi između pojedinih kasta, što je dovodilo i do uništavanja pojedinih grupa naroda. U tim svakodnevnim  teškim sukobima najviše su plašali Romi. Vere i verske sekte imale su za cilj asimilaciju, a to je dovodilo do stalnih malih ratova vernika jednih protiv drugih. Takvo breme i danas nosi savremena Indija; Siki se i danas konfrotiraju s drugim narodima i vlastima. Razume se da su ove pojave uzrokovale migracije Roma.

Pomenuti uzroci primoravali su Rome na izgon iz postojbine i stupanje na put neprekidnih seoba i patnji. Ta je teška sudbina i danas česta na njihovim putovanjima. Najzad, nomadski način života uslovljavao je da Romi ne budu nostalgično vezani za određen prostor, kao što je bilo s kastom vojnika ili zemljoradnika u Indiji.

Ratovi, progoni, nomadski način života, koji je uslovljavao specifične vrste zanimanja i, najzad, ekonomski razlozi, izazvali su seobe Roma one u pojedinim delovima sveta traju sve do današnjeg dana.

Sve do druge polovine XVIII veka ništa se pouzdano nije znalo o poreklu Roma. Tada se, u nedostatku istorijskih podataka na osnovu kojih bi se moglo objasniti ovo pitanje, prilazi dubljem proučavanju fizičkih osobina, običaja i jezika Roma, što je i omogućilo da se utvrdi njihovo poreklo.

Nemački naučnik Grelman prvi je na osnovu fizičkih srodnosti, analognosti u običajima, identičnosti izvesnih korena u rečima i gramatičkih oblika u jeziku, došao do zaključka da su Romi poreklom iz Indije. Pretpostavke Grelmanove bile su tačne, i kasnijim radovima Pottovim, Paspatijevim i Miklošićevim-sasvim utvrdjene, tako da danas sasvim pozitivno možemo tvrditi, da su Romi indijskog porekla.

Romi, govore ova istraživanja, imaju sličnosti sa Dravidima. Poznato je da ova etnička grupa živi na visoravni Dekan na južnom delu poluostrva Indije. Po nekim starim indijskim izvorima, Dravidi su bili zatočeni na Indijskom poluostrvu u vreme nadiranja Arijevaca. Tada je započet proces asimilacije tamnoputih Dravida. Tako je navodno nastalo hinduarijsko društvo, da bi kasnije bilo formirano hinduističko tradicionalno klasno društvo. Međutim, oni Dravidi koje nije zahvatila asimilacija, ostadoše u van kastinskoj zoni. Korišćeni su kao robovi za teške poslove, bili u lošem socijalnom položaju. Njihova se sudbina kroz vekove, do dana današnjeg, skoro nimalo nije promenila. Njiohov status ,,nedodirljivi”, obično izaziva jasnu asocijaciju na sudbinu Roma u svetu. Uz to inferiornost, snalažljivost i strah,  idu u  prilog zaključku da su Romi direktni potomci Dravida. Stari indijski izvori sadrže podatke da su mnogi osvajači Indijskog poluostrva koristili Dravide kao radnu snagu i van granica ovog prostora.

Prevoženi su, na primer, galijama od Persijskog zaliva. Odatle su, kao robovi, razaslani po Persiji, da bi kasnije usmeravani i prema obalama Afrike i Evrope, ali i prema Avganistanu i današnjem Taškentu, zatim preko Bosfora za Balkan. Po mišljenju Naika Ran|ita, od savremenih grupa Roma koji i danas u mnogoljudnoj Indiji žive kao starosedeoci, Banđarasi su najsrodniji sa Romima koji su rastureni po svetu. Utvrđeno je da je Bandjara jedna od najvećih grupa Roma u Indiji. Rastureni su po čitavoj Indiji (u 21 državi) i njihov broj se procenjuje na oko 60 miliona.

Etnolozi i lingvisti nastavljaju da proučavaju Rome u današnjoj Indiji. Tako oni imenom ,,Gypsy” obuhvataju sledeća plemena: Bamti, Beldari, Dom, Garodi, Gasai, Gulgulia, Kandžari, Kolhati, Ladi, Malari, Mianuali (ili Lahari), Nati, Odki, Phendari, Sasi, Sikalgari. To su, zatim, i plemena Ban|ara, Lamani, ]hara i Luri.

Ono što karakteriše Rome u Evropi-da nose brojna imena–javlja se i kod Bandjarasa. I oni imaju veliki broj imena, upravo su i poznati po bronim sinonimima u raznim krajevima Indije: Lambani, Lobani, Lobano, Brinjari, Sugali, Brujavasi, Kvangli, Širkiban, itd. Inače, njihova nepostojanost i nevezivanje za određenu teritoriju objašnjanje su otkud im toliko imena – svaka sredina dala im je posebno ime. Prema  naučnim izvorima, ovi ljudi vrlo dinamičan i raznovrstan život i imaju kulturu koja impresionira. Oni su vekovni-putnici nomadi koji su, koristeći bikove, kamile, konje, mule i slonove prenosili raznu robu krstareći po čitavoj Indiji i, tragajući za tržištem, stizali do najudaljenijih delova zemlje.

Naik Ranđit navodi: ,,Nakon dužeg proučavanja određene literature i sličnog, došao sam do zaključka da Bandjarasi i Romi imaju mnogo zajedničkih osobina”. Navodimo njegove podatke:

Dijalekti kojima Romi govore sadrže dosta reči sličnih Bandjara dijalektu.

I Romi i Bandjarasi imaju nomadski način života- kreću se u karavanima,

Tamo gde Romi podižu svoja naselja-kampove, ne utapaju se u sredinu, tj. ostaju nezavisni-odvojeni; Ban|arasi takođe žive izdvojeno stvaraju naseobine koje nazivaju tanda. Reč ,,tanda” a tu reč nalazimo i kod Roma u Gnjilanu (Kosovo), što je zanimljiva i indikativna pojava;

Igre i pesme slične su kod Roma i Bandjarasa;

Bandjarasi ne slede nijednu važeću religiju, već obožavaju svoja nezavisna božanstva,

Romi imaju brojne običaje i navike slične Bandjarasima,

Zasnivajući svoje shvatanje na Rišijevim proučavanjima, Randjit tvrdi da su Romi i Bandjarasi potekli od iste grupe, da preci i jednih i drugih živo čuvaju tradiciju, da su Ban|arasi poreklom iz Radjahstana i da su Radžput ili Jatklan, kao i antropološke osobine, način života i folklorna kultura slični Bandjarasima grupama Roma u Pandžabu i Radžahstanu. Naik Randjit zaključuje: ,,Romi i Bandjarasi pripadnici su iste grupe; jedan deo njih je, kao Bandjarasi ostao u Indiji, a njihovi rodjaci, poznati kao Romi, prošli su kroz Kiber i Bolan, koji se nalaze na severozapadnom delu Indije, da bi izbegli napade muslimanskih država i krenuli širom sveta”.

Zajedno sa stanovnicima Pandžaba, Bandjarasi su pristupili akciji evropskih Roma i izjasnili se da su pripadnici ovog naroda. Zasad, to je jedino indijsko ,,Gypsy” pleme koje je postavilo pitanje svoga etničkog porekla i koje se, zajedno s Romima izvan Indije, bori za emancipaciju i nacionalnu afirmaciju.

Iz ovog kratkog osvrta na istorijski razvoj evropske nauke o izučavanju porekla Roma vidi se kako je ona morala da prevali dug put dok se došlo do naučnih istina o tom pitanju. Nasuprot tome, Arapi su nekoliko vekova ranije znali da je Indija domovina Roma. Tako je poznati arapski leksikograf Ebu El-Fadil Džemaludin Muhamed, zvani Ibn Menzur El-Ifriki El-Misri (umro 1311/12, ili 711. godine) bez ikakvog kolebanja tvrdio, da su Romi poreklom iz Indije. On je u svome velikom delu (Lisan el-areb), obrađujući reč Zutt, koja je i danas u arapskom jeziku književni izraz za Rome, izneo da ona označava grupu crnih ljudi iz Indije: po njima je nazvana i odeća zvana Zuttije, a  postoji i mišljenje, po kome pomenuti naziv dolazi od indijske reči Gette.

Najpouzdaniji način utvrdjivanja istine o Romima jeste oslonac na proučavanje karakteristika jezika, jer se u njemu najbolje čuva osobenost narodnog bića. Pogrešno bi bilo smatrati da je jezik samo skup leksičkih i gramatičkih osobenosti. Naprotiv, jezik je oblik i izraz trajanja jednog naroda. Jezik se rađa, i razvija, nastaje i nestaje u zajedničkom evolucionom procesu sa narodom.

Valja istaći da su proučavanja romskog jezika, pa prema tome i utvrđivanje porekla Roma, do danas samo potvrdjivana, a njima su se bavili istaknuti lingvisti kao što su August Fridrih Pott i Franc Miklošić. Osamdesetih godina XIX veka pomenuti naučnici su egzaktno utvrdili da je romski jezik srodan sa sedam novoindijskih dijalekata: hindi, marati, pan|abi, sindi, bengali i urdu.

Ovi naučnici tvrde da se ovih sedam dijalekata razvijalo na istom prostoru i pod istim okolnostima. Kako je mislio Miklošić, to je moglo bit do X veka nove ere. To bi, dalje, značilo da su Romi iz Indije krenuli nakon ovog perioda.

Istorijski razvoj evropskih studija o poreklu i postojbini Roma, pokazuje se da je morao preći dugačak da stigne do istine.

Klebert smatra da se pri proučavanju porekla Roma ne treba osloniti samo na analizu dijalekata, već da treba proučiti i osobenosti koja su podudaraju sa romskim delatnostima. ,,Ako zavirimo u kataloge indijskih kasti, videćemo da je većina njih po zanimanju kovač i muzičar”, a, kako je poznato, tradicionalna zanimanja i Roma u Evropi su upravo kovanje i sviranje.

I danas snažno izražena sklonost Roma za zanate i muziku upućuje na pripadništvo višim kastama u njihovoj postojbini Indiji, što potvrdjuju i navodi savremenih indijskih naučnika V. R. Rišija i Naika Randjita. Najzad, može se sa sigurnošću tvrditi da je romski talenat za muziku važan etnički znak, pa su odavno iznete tvrdnje u naučnim krugovima, da je upravo ovaj momenat dokaz da im je Indija postojbina. Izjednačavali su ih, pri tome, sa Lurima, koje je, kao što kazuju tradicionalni izvori je rečeno, persijski šah pozvao da u što većem broju, presale iz Indije u Persiju (420-440. po Hristu) kao muzikanti. Ovaj stav zastupa A. F. Pott. Isto tako, kao etnički znak može se uzeti smisao za zanate, jer i u savremenoj Indiji etničke grupe koje pripadaju narodu Roma imaju zanimanja kovač i muzičar. Indija je poznata (u starim pisanim dokumentima) kao zemlja bogata raznovrsnim rudama, davnopoznata je činjenica da se u ovoj zemlji kuje gvoždje i drugi metali, što beleži istorija već 1000 godine p. n. e. Uporedo s ovim, u Indiji je bilo razvijeno zanatstvo, naročito obrada metala, pa će biti da je Romima kovački posao iskonska delatnost i da su sklonost za ove poslove poneli upravo iz Indije, i proneli po čitavom svetu.

Sve što je istaknuto o poreklu Roma, a što se bazira na pisanim dokumentima, može da služi kao siguran dokaz da su Romi-po svom izgledu, temperamentu, jeziku, folkloru, karakterološkim osobinama i drugim duhovnim vrednostima-deo tj. pripadnici,  nekadašnji sunarodnici velikog indijskog naroda Roma, i da su najsrodniji s Bandjarasima, velikim plemenom toga naroda. Osim toga, njihova kolevka jeste zemlja Indija, pravo kučište im je Pendžab (petorečje) u srednjem delu sliva Inda, pa sve do obronaka pustinje Tar. Inače, Romi Indiju nazivaju Baro Than, što znači velika zemlja predaka. Uprkos vremenu, prostoru i opsežnoj metamorfozi u brojnim evropskim zemljama (gde su često bili kao zrno soli u okeanu) oni su ostali u mnogo čemu samosvojni. Na osnovu toga je danas moguće prihvatati kao naučnu činjenicu srodnost sa grupama Roma u Indiji.

Negde izmedju X i XI veka najveća skupina Roma iselila se iz Indije, a glavni uzročnik iseljavanja predstavljaju pohodi velikog imperatora Mahmuda Gaznija, koji je izvršio (čak) 17 pohoda na Zapadnu Indiju. Bežeći od terora, Romi su se najpre zaustavili u Iranu, gde su se podelili u dve velike grupe; prva, je krenula prema Španiji, i druga, produžila do Vizantije i Grčke.

Izvor:

http://www.niar.rs/

Bajram Haliti, glavni i odgovorni urednik

Posted on 20. januar 2015., in Iz istorije. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: